Pišu: Isidora Ilić & Boško Prostran

JUGOSLOVENSKI SOCIJALIZAM NA FILMU

 

Socijalistička filmska umetnost i materijalni uslovi

Početke jugoslovenske kinematografije obeležavaju teme iz narodnoslobodilačke borbe i adaptacije književnih dela. Usresređenost na savremenost, zahtev koji je komunistička ideologija pretpostavljala organizaciji društva, pokazaće se kao metoda kojom će film detektovati stanje i stepen društvenog razvitka, istovremeno preispitujući uzroke izvesnih društveno-istorijskih procesa i nudeći moguće uvide za prevazilaženje takvog stanja. Samoupravljanje kao opšti kontekst savremenog društvenog života ispoljavalo se na filmu prevashodno u tematskoj orijentaciji ka radničkoj klasi i radnim kolektivima, problemima sela i problemima omladine. Iako su još neki rani filmovi pokušavali da artikulišu savremene probleme (Jezero, 1950), trebalo je da prođe deset godina od prvog jugoslovenskog filma (Slavica, 1947) da bi se pojavila ostvarenja sa savremenom temom kao što su Zenica (1957) i Vlak bez voznog reda (1959). Interesovanje za savremenu temu u jugoslovenskom filmu direktno je bilo stimulisano razvojem samoupravnih društvenih odnosa.

Samoupravni sistem, kao društveneo-istorijski i politički imperativ jugoslovenskog društva, uticao je na filmsko stvaralaštvo ne samo neposrednom tematskom vezom već i proizvodnim odnosima. Prvobitni period centralizovanog upravljanja kinematografijom bio je utemeljen na budžetskom dotiranju. Potrebno je naglasiti da razvoj jugoslovenske kinematografije počinje u kontekstu zemlje razorene ratom s nepostojećim predratnim sistemom filmske produkcije i distribucije, te da su vezani za pionirski rad malog broja filmskih radnika uz materijalnu pomoć zajednice. Rad Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ i republičkih komiteta prevashodno je bio usmeren na stvaranje materijalne i tehničke baze za kontinuiranu filmsku proizvodnju i i obrazovanje filmskog kadra. U prvim posleratnim godinama svaka od federalnih republika dobija po jedan, vodeći filmski studio: „Avala film” u Beogradu (1946), „Jadran film” u Zagrebu (1946), „Triglav film” u Ljubljani (1946), „Bosna film” u Sarajevu (1947), „Vardar film” u Skoplju (1947), „Lovćen film” u Budvi (1948).

Pedesetih godina počinje period decentralizacije i deetatizacije. Oko hiljadu cineasta prelazi u status slobodnih umetnika i organizuje se putem Saveza filmskih radnika Jugoslavije. Ukidaju se Savezni komitet, republički komiteti i komisije za kinematografiju, a producentske kuće postaju osnovni nosioci repertoarskog planiranja i proizvodnje. Osnivaju se nove produkcijske kuće: UFUS (1953), „Zagreb film” (1954), „Dunav film” (1955) i „Viba film” (1956). U preduzeća se uvodi radničko samoupravljanje, čime radnici teorijski postaju odlučujući akteri u pitanjima proizvodnje, teme i sadržaja filma. Preduzeća se delimično finansiraju od prodaje bioskopskih karata, ali država i dalje ostaje osnovni izvor finasiranja – doprinosima. Novac se raspodeljuje preko republičkih filmskih fondova, odgovornih za finansiranje svakog filma koji im predlažu pojedinačna filmska preduzeća. Umetnički savet filmskog preduzeća, koji bira radnički savet, predlaže odgovarajuću temu kojom bi preduzeće trebalo da se bavi te godine. Radnički savet, a zatim i umetnički savet, proverava scenarije pristigle na konkurs i bira one koje će predložiti republičkom filmskom fondu za finansiranje.

Pravne regulative šesdesetih godina proširuju autonomiju filmskih preduzeća. Nezavisnim filmskim grupama, koje se organizuju oko proizvodnje pojedinačnog filma, biva dato pravo da konkurišu za sredstva, čime se broj proizvodih preduzeća utrostručava. Pošto je cena karte porasla, filmski studiji sve se manje oslanjaju na dodeljena sredstva, a sve više na marketinšku promociju svoijih filmskih ostvarenja. Ipak, republički filmski fondovi i dalje kontrolišu distribuciju filmova, a samim tim i stanje jugoslovenske filmske industrije. Filmska preduzeća su 1966. dobila pravo da direktno sarađuju sa stranim zemljma, čime se otvorilo polje za slobodnije koprodukcijske poslove i neposrednu prodaju filmova stranim distributerima. Starija preduzeća, poput „Avale” i „Jadrana”, sada samo obezbeđuju infrastrukturu nezavisnim i stranim filmskim stvaraocima.

 

Borba za životni prostor na jugoslovenskom filmu

Stambeno pitanje je u fokus oktobarskog ciklusa filmova u okviru projekta „Jugoslovenski socijalizam na filmu” kao najvažniji element društvenog standarda. Zasnovana u skladu s višedecenijskom projekcijom kvaliteta života prosečnog Jugoslovena, kategorija socijalnog standarda menjala se analogno političko-ekonomskoj situaciji. Odmah posle rata industrijalizaciju i urbanizaciju zemlje pratile su masovne migracije iz sela u gradove. Iako je od 1947. do 1976. izgrađeno vise od dva miliona stanova, a modernizovano oko milion, pritisak stanovništva u vezi s tim bio je toliki da broj izgrađenih stambenih jedinica nikada nije mogao adekvatno da mu odgovori. Stambeno pitanje činilo se nerešivim.

U sistemu društvenoga stanovanja stanarsko pravo najčešće se sticalo na radnom mestu. Postojao je spisak radnika koje je trebalo stambeno zbrinuti, te je preduzeće osnivalo fond za stanogradnju. Prema načelima samoupravljanja, radnički savet radne organizacije odlučivao je o nameni sredstava iz fondova zajedničke potrošnje. Statistički gledano, mnogo veći broj nižerangiranih radnika dobio je stanarsko pravo. Dodeljivanje društvenoga stana na korišćenje višerangiranim zaposlenima, uticaće na to da stanarsko pravo počne da se doživljava kao povlastica i pokazatelj privilegovanog statusa. Zaposlenima koji nisu ostvarili stanarsko pravo preostajala je mogućnost da podignu povoljne kredite preko radne organizacije ili redovne stambe kredite, što je sve više vodilo ka privatnom ulaganju u rešavanje stambenog pitanja.

Kao i u većini filmova socijalističkih zemalja u tom periodu, I u jugoslovenskom filmu u doba obnove i izgradnje stambeno pitanje predstavljeno je kroz slike života u „zajedničkim stanovima”, kroz probleme sučeljavanja privatnog i javnog prostora, kroz susticanja intimnog, ličnog i zajedničkog mesta življenja. Život u barakama na gradilištima buduće industrije ili stambenih blokova dovodio je slobodne radnike i radnice u nove odnose udruživanja, razdruživanja, približavanja i udaljavanja. Film Zenica (1957) Jovana Živanovića i Miloša Stefanovića i Uzavreli grad (1961) Veljka Bulajića prikazuju sukobe između industrijalizacije i ruralne sredine, modernizacije i tradicionalne zajednice. Rešavanje stambenog pitanja radnika železare postavljeno je kao glavni horizont obeju priča. Radnici moraju doći do svojih novih stanova, svojih ličnih prostora, kako bi, na koncu, zasnovali porodicu i projektovali novo društvo. Sumnja u taj projekat izražena je već u filmu Doći i ostati (1965) Branka Bauera. Potraga seljaka za životnim i radnim prostorom u gradu produžava se u beskraj i likovi su ili primorani na konstantno lutanje ili na povratak na selo. U filmu Dragoslava Lazića Tople godine (1966) mladi par, radnik i radnica, kolege iz fabrike, ne uspevaju da se skuće u velikom gradu pa im jedino preostaje „seoska idila”. Krešo Golik je u filmu Imam dvije mame i dva tate (1968), iz perspektive dečaka razvedenih roditelja, pokazao klasna raslojavanja u gradskoj sredini upravo preko sučeljavanja dvaju mesta stanovanja. U pseudodokumentarnom filmu Rajka Grlića Kud puklo da puklo (1974) glavni lik, bivši radnik, pristaje da igra samog sebe ispred kamere, nadajući se da će mu snimljeni film doneti blagostanje, željeni brak, posao i životni prostor. Već tada „povratak na selo” zamenjuje „odlazak u inostranstvo” kao jedino dramaturško rešenje ostvarenja radnog i stambenog prava glavnih junaka.

Stambena izgradnja, iako nedovoljna za rešenje stambenog pitanja većine radnog naroda, u Jugoslaviji će krajem sedamdesetih biti pojačana kreditnim injekcijama i privatnim inicijativama, pa će tek filmovi i televizijske serije osamdesetih šire tretirati stambeno pitanje: od prikazivanja korupcije pri stambenoj izgradnji, preko mahinacija pri dodeli stanova, pa sve do problema upravljanja stambenim jedinicama pri mesnim zajednicama.

 

„Jugoslovenski socijalizam na filmu” je istraživačko-obrazovni projekat koji organizuju udruženje Transimage iz Beograda i Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, uz podršku Jugoslovenske kinoteke i Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe. Javni deo programa u vidu predavanja i programacije filmova realizuje se od septembra do decembra 2017. godine u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.

KINOTEKA #10 (oktobar 2017)

Za izdavača: Jugoslav Pantelić
Uređivački kolegijum: Jugoslav Pantelić, Marjan Vujović, Aleksandar Saša Erdeljanović
Saradnici na programu: Dimitrije Vojnov, Aleksandar Saša Erdeljanović, Božidar Marjanović, Ksenija Zelenović, Stevan Glušac, Sandra Perović, Zorica Dimitrijević, Đorđe Zelenović, Marijana Terzin Stojčić, Nenad Bekvalac, Srđan Vučinić, Isidora Ilić, Boško Prostran, Elma Tataragić, Irina Kondić Jančić, Svetlana Vistać
Prelom: Sinergija dizajn
Štampa: Službeni glasnik
Tiraž: 2000

ISSN 2466-5533 = Kinoteka (Beograd)
COBISS.SR-ID 228286220
Publikacija je nastavak: Program (Muzej jugoslovenske kinoteke) = ISSN 1820-6549

Ovaj tekst ili njeni delovi mogu se slobodno koristiti uz navođenje izvora.

Attribution-NonCommercial-ShareAlike 3.0 Unported (CC BY-NC-SA 3.0)